U pedesetim godinama života dogodila se velika promjena. Izgubila je posao i morala je odlučiti šta dalje. Ingrid Kuželova (52) uhvatila je bačenu rukavicu, uzvratila, naučila jezik, nije se bojala inostranstva i trenutno je dadilja u Njemačkoj. Ona je u našem intervjuu otkrila šta doživljava tokom rada.
Ingrid brine o starijim muževima, s kojima su se navikli jedno na drugo. U početku je, međutim, bilo smiješnih i neugodnih situacija, suza i kriza. „Danas ću isplatiti sve za šta sam se borila“, kaže Banskobistričanka.
Imali ste pedeset godina kada ste odlučili da se bavite medicinskim sestrama. Šta se tada dogodilo u tvom životu?
Dugo vremena je baštovanstvo bilo moj kruh i puter, završio sam srednju hortikulturnu školu u Nitri i radio u cvjećari u Banskoj Bystrici. Ali onda su se smanjili i ja sam ostao bez posla. Pola godine sam razmišljao kako dalje, dok nisam odlučio. Išla sam na kurs za medicinske sestre.
Zašto dojenje?
Zato što sam uvijek imao pozitivan odnos prema ljudima, a to se i potvrdilo u ovom poslu. U njemu je jasno da je uslov da volite ljude i da se dobro slažete sa njima. Tako sam počela raditi za slovačku privatnu agenciju koja traži njegovatelje za starije osobe na nekoliko sati tokom dana. Posao mi se dopao, ali je bio loše ocenjen, pa sam odlučio da putujem u inostranstvo preko agencije za zapošljavanje Atena.
Kakav je bio tvoj strani jezik?
Veoma loše. Nikada nisam učio njemački u školi, pa sam ga morao učiti od nule. Kupio sam DVD, knjigu i upisao se na kurs jezika. Ispiti su bili muka. Napravila sam ih po treći put. Kada sam držao sertifikat u rukama, bio sam ponosan na sebe, ali onda sam došao u nemačko domaćinstvo i saznao da je sve drugačije.
Ono što se dogodilo?
Agencija mi je pronašla muževe Nijemce, oboje mobilne, bez većih zdravstvenih problema. Došao sam kod njih, pozdravio se i predstavio se. Gospodin je bio jako fin od prvog trenutka, rekao mi je, izlazit ćemo i možete nas zvati starica i starica. Sjeli smo i on je počeo da me pita o mojoj porodici i poslu.
Onda me je pitao nešto što uopšte nisam razumeo, pa sam samo klimnuo glavom i nasmešio se. Starac me je pogledao i rekao, ne razumeš me, zar ne? pocrveneo sam. Mislio sam, pa, sad će me poslati kući. Međutim, iznenadio me nečim drugim.
Svaki dan je sa mnom pisao diktate jer je htio da me nauči njemački. Kod kuće imam grubu bilježnicu s našim svakodnevnim vježbama. U početku je to bilo bukvalno more crvenog, ali što smo više pisali, moj njemački je postajao bolji.
Koliko godina imaju supružnici o kojima brinete?
Starac 82 i starica 85. Puno smo se smijali dok smo učili, ali mogu vam reći da danas znam njemački mnogo bolje. Mnogo pričamo jer su oboje komunikativni. To mi takođe mnogo pomaže.
kakav je vaš odnos?
Odlično. Kažu mi da sam kao njihova ćerka. Navikli su se na mene i svaki put kad odem jako su nervozni. Našli smo put jedno do drugog jer su bili strpljivi prema meni. I ja imam strpljenja sa njima, bez toga ne bi bilo moguće. Ovo je vjerovatno najvažnije u ovom poslu, a i – imati pregled.
Kako izgleda tvoj dan? Koje su vaše odgovornosti?
Dogovorili smo se da starac spremi doručak, ja siđem u pola osam, starica i ja odemo u kupatilo, istuširam je i pomognem joj da se obuče. Onda oni čitaju dnevne novine i ja uvijek u devet odem kupiti nove novine. Napravit ću puding i početi kuhati ručak.
Bilo mi je smiješno što starac prije nije jeo supe, ali ja sam se navikao na njih, varirao sam ih i on ih je naučio. Popodne sjedimo uz kafu i kolače, a onda idem u šetnju. Vraćam se u šest, pripremam večeru i nakon večere odlazim u sobu i imam vremena za sebe. Ubrizgavam starcu inzulin pet puta dnevno, to mi je cijeli posao.
Pa ti menjaš ručkove, jesi li bio kuvar?
Starica mi je odmah na početku rekla da nećemo eksperimentisati i da ćemo kuvati nemačku hranu. Pokazala mi je kako da ih spremam, jer se i gulaš sprema drugačije nego mi u Slovačkoj. Tako da smo prvo zajedno kuvali svaki obrok. Morao sam da se naviknem na to da vole da se hrana servira bukvalno topla. Jednom sam dobio pritužbu da je hladno. Tamo se morate bukvalno ispariti sa tanjira.
Kada je nastupila vaša prva kriza?
Nakon prve sedmice. Bojao sam se da siđem, rekao sam sebi, neću više moći da govorim. I ja sam plakala, ali sam onda rekla sebi, urazumi se, imaš dobru porodicu, pokušavaju da te uče njemački, učiš jezik besplatno i imaš potpunu slobodu.
Potrebno je neko vrijeme da se čovjek navikne na to. Ja sam zapravo došla u ovu porodicu kao zamjena, jer je prethodna dadilja morala otići. Starac se zaljubio u nju i starica je od tada bila jako ljubomorna. Dakle, možete zamisliti kako je bio naš prvi kontakt, gledala je u mene, nije se nasmiješila.
Znate, niste mnogo voljeli prethodne dadilje, ali ja imam strpljenja sa ljudima. Važno je ne provocirati i razumjeti tu osobu. Želeo sam da izbegnem bilo kakve znake nevolje, nikada nisam provocirao, uvek nosim široke majice. Na kraju sam se starici toliko svidio da me je, kad sam prvi put odlazio, uhvatila za ruku i rekla: Ali hoćeš li se vratiti? Ne lažeš nas, zar ne? Sad kad dolazim, ona ne ide ni na spavanje, čeka me da me dočeka.
Da li je bilo situacija koje su vas naučile nečemu novom?
Kad su se starica i starica posvađale, ja sam to odveo. Od tada, kad god imaju razmjenu, ustanem i odem u sobu. Reći ću starcu, kad završiš, nazovi me i ja ću doći. Ovako izbjegavam sukobe, nisam ni na jednoj ni na drugoj strani. I to je veoma važno.
Jeste li postavili neka pravila?
Svaki put kad odem, pokažem im stvari koje nosim kući. Ova ideja im nije iz glave, oni ne žele da to uradim, ali ja ostajem pri tome. Imala sam loše iskustvo jer je dadilja s kojom sam se smjenjivala u prethodnoj porodici ukrala gospodinu zlatni prsten. Niko me nije optužio, ali ne želim ni da se to ikada dogodi. Zahvaljujući ovom mom pravilu, psihički sam miran, potpuno smo načisto po ovom pitanju i to mi je jako važno.
Koliko dugo idete na turneje u Njemačku?
Za tri mjeseca. Dugo je to, ali mogu to podnijeti jer se zaista osjećam kao da su mi baka i djed. Ne zabranjuju mi, ne upućuju me, samo uvek imam mobilni sa sobom kada izađem. Desilo mi se jednom da sam se izgubio. Prolazio sam prolazom pored crkve i odjednom nisam znao gdje sam. Izbezumljeno sam zvao starca i on mi kaže da se smirim i pročita mi naziv ulice na kući. Bio je kod mene za pet minuta.
Do koje godine se ovaj posao može raditi?
Sve dok imate dovoljno snage. Sa mnom u inostranstvo putuju i penzionerke. Ako su vitalni, mogu se nositi s dojenjem.
Jeste li spremni na činjenicu da se zdravlje bračnog para može pogoršati?
Da, jesam. U Slovačkoj sam radio u socijalnoj ustanovi u kojoj su uslovi bili zaista teški. Pobrinuo sam se za ove starije osobe i vidio ih kako umiru. Međutim, o tome se i radi u ovom radu, s tim treba računati. Dobri odnosi su veoma važni, ali je jednako važno biti profesionalan. Radite s ljubavlju, ali držite potrebnu distancu.
Kakva osoba čini dobrog negovatelja?
Definitivno tolerantna i strpljiva. Ona mora da računa sa brigom o osobama sa demencijom koji imaju drugačija stanja i ne misle sve što kažu. Dobar negovatelj mora iskreno voljeti ljude, inače će mu posao predstavljati muku.
Imam dar da mogu osvojiti ljude. Čak i oni koji su na početku odmjereni počeće da se smiju nakon nekog vremena. Kada se to dogodi, tada će se probiti led.
